- Dobar dan, da li je to Vedrana?

- Jeste da

- Napokon sam vas dobila, poslednjih deset mejlova su mi o vašim lubenicama. U avionu se priča o vašim lubenicama!

Ovako je otprilike izgledao razgovor sa izvršnom direktoricom Britansko-srpske privredne komore iz Londona koji je prethodio našem odlasku na IFE sajam. Međutim, priča o tome kako je Slatka mala završila kao glavna tema u avionu, a posle i na štandu na IFE u Londonu počinje mnogo ranije, na sajmu u Madridu.

Upravo na ovom sajmu smo uspostavili prvi kontakt sa potencijalnim kupcem iz Britanije, ne znajući da ćemo samo nekoliko meseci kasnije biti na samo korak od toga da Slatka mala pređe LaManš. Predstavnik kompanije, koja je jedan od najvećih uvoznika za britanske trgovinske lance je pokazao interesovanje da uveze lubenice iz Srbije u Britaniju, te mu je naša Slatka mala iz Kaća zapala za oko. U tom momentu, iako polaskani, nismo previše značaja pridavali tome, jer nismo imali iskustva sa izvozom u strane države, a naročito ne u Britaniju koja je nakon Brexita postala birokratski pakao. Na sajmu u Berlinu se opet susrećemo sa predstavnikom iste kompanije, nakon čega postaje izvesnije da - možda ima prostora da u nekom momentu Slatka mala iz Kaća ipak ugleda Big Ben. No, problem izvoza i dalje ostaje. Kako da se izborimo sa time? Vedrana, kao prava pravcata direktorka prodaje našeg malog gazdinstva (kao i suosnivačica, influenserka, social media menadžerka, itd) počinje da se raspituje kod Britansko-srpske privredne komore za treninge i predavanja u vezi sa obukom za izvoz na britansko tržište.

U međuvremenu, na prijemu u Novom Sadu, organizovanom od strane komore, saznajemo za IFE u Londonu - koji u tom momentu deluje kao pusti san. Resursi, finansije, viza, poslovi. Sve to deluje kao ogromna prepreka, te se mirimo sa sudbinom da ćemo ipak pokušati neki drugi put. Rečima Del Boja iz Mućki - This time next year.

Međutim, odjednom kockice počinju da se slažu: počevši od sajma u Madridu, do mejla koji šaljemo Komori u kom navodimo ko nam je potencijalni kupac. Inicijalno nas pozivaju prvo iz Privredne komore Vojvodine, a zatim, nakon našeg neveštog “ne možemo u London za tri nedelje”, dobijamo poziv sa početka ovog teksta.

Sticajem izuzetno srećnih okolnosti, ispostaviće se da je naš potencijalni kupac, sedevši u avionu nakon povratka iz Berlina, pomenuo naše lubenice drugom putniku - ispostaviće se profesoru saradniku Britansko-srpske komore, zaduženom za poljoprivredu i izuzetno cenjenom u UK.

Iako ovo deluje kao neka brza scena iz Gaj Ričijevog filma, gde smo u sledećem rezu u avionu, pa na štandu na IFE - ipak je u pitanju jedan od najsrećnijih momenata u našim dosadašnjim karijerama.

Dokaz, da ovo čime se bavimo i naša priča nailazi na odjek i razumevanje i na avionskom letu, nam je ogroman vetar u leđa da nastavimo dalje.